El Greco
Једном се за Ел Грека причало да је сликао фрагментом дрвеног крста, без исправки, тако да „свака мрља боје одговара Божијој вољи“. Иако ова прича није потврђена, она обухвата суштину његовог рада: грозничаве визије које као да настају спонтано из лабаво дефинисаних, наглих облика, додирнутих мистичном силом. Ипак, то није божанска интервенција, већ су уметникова дубока вера и изузетан таленат створили ново јединство, спајајући две велике сликарске традиције хришћанског света.
Доменикос Теотокопулос, рођен на Криту, већ је био мајстор традиционалног иконописа пре него што је био опчињен модерним западним стиловима Тицијана и Тинторета. Упркос својим путовањима у Венецију, Рим и на крају Шпанију, он је у духу остао „Ел Греко“ − „Грк“.
У свом приказу Марије Магдалене, бивше блуднице која је постала одана Исусова следбеница, Ел Греко хвата тренутак њеног духовног заноса. Следећи Тицијаново вођство, он сажима њену трансформацију у један тренутак откривења. Али док је Тицијан улио сцену еротским призвуцима, Ел Греков приступ је трансцендентан: заслепљујући сноп светлости прочишћава Марију Магдалену, скоро је подижући ван граница физичког. Лобања, која симболизује земаљску смртност, откотрљала се из њеног стиска, док се бршљан, који представља вечни живот, пружа према небесима. Хладни, бледи тонови пејзажа зоре одјекују духовну катарзу која извире из њеног тренутка божанске повезаности, стварајући атмосферу етеричну и дубоко интроспективну.
П.С. Ако желите да сазнате више о уважавању уметности, упишите се на наш бесплатни онлајн курс. :)
П.П.С. Да ли сте знали да је Марија Магдалена била веома... длакава? Ево зашто!