Paul Cézanne
Сезанове слике након 1895. добијају мрачнији, загонетнији квалитет у поређењу са његовим ранијим радовима. Његове боје постају богатије, његов рад кистом изражајнији, а композиције ограниченије. Дело, које данас представљамо, прекривено је сплетом грања, стварајући осећај затворености и изолације. Поставка је скучена и удаљена − знатно изазовнија и забрањујућа. Чак се и небо драматично разликује: небо од раније је прозрачно, док је ово тешко, обојено оловним нијансама и пругама љубичасте и зелене боје. Бледе грађевине његових ранијих пејзажа уступиле су место дубљем океру. У каснијим годинама, Сезан је био привучен не само инхерентним поретком природе, већ и њеним хаосом и турбуленцијом. Мрачна самоћа ове сцене одражава резонанцију са његовим сопственим унутрашњим светом.
Сезан је више пута сликао Шато Ноар, опчињен његовом мистиком. Локалне легенде су окруживале структуру, некада познату као Шато Диабле („Замак ђавола“), са готичким прозорима и урушеним зидовима, дајући јој изглед рушевине.
Иако је Сезан наставио да слика на отвореном, директно посматрајући своје субјекте (праксу коју је подстицао његов импресионистички ментор, Камил Писаро), његов приступ се разликовао од импресионизма. Ова слика није брзо приказивање пролазних визуелних ефеката, већ дубока и намерна медитација. Представља настојање да се „схвати“, како је сам Сезан описао, потпуни осећај места – синтеза његовог темперамента, визије и интелекта.
П.С. Импресионизам или постимпресионизам? Научите како да разликујете ове уметничке покрете помоћу наших онлајн курсева.
П.П.С. Да ли сте заинтригирани овом сликом? Сазнајте више о Полу Сезану, оцу модерне уметности.